Udruženje Mladi Muslimani

Hadži  Mehmed-efendija  Potogija  rođen  je  u  Sarajevu  za  turskog  vakta  (kako  on  kaže:  Bio sam  momčujak  kad  je   došla  Austrija).  Školovao  se  u  Stambolu  i  Kairu,  poznavao  orijentalne  jezike,  arapski  turski,  perzijski.  Fejzullah  ef.  Hadžibajrić  (preselio na ahiret  1985.g.)  naš  istaknuti  alim  pisao  je  o  životu  i  radu  hadži  Mehmed-efendije  u  Glasniku  IZ  1953.  god.  povodom  hadži-Mehmed  efendijinog  preseljenja na bolji svijet.

 

U  ono  vrijeme  od  1942.  do  1947.  kada  sam  slušao  tog  velikog  alima  i  vaiza  upijao  sam  svaku  njegovu  riječ  i  poruku.  Prije  50-60  godina  literature  nije  bilo  kao  danas  nego  se  pratilo  šta  veliki  alimi  kazuju  i  poručuju.  Vazove  hadži  Mehmed-efendije  (u  ono  vrijeme  svijet  ga  je  zvao  samo  kao  Hadži-efendiju)  sam  rado  slušao  jer  je  na  jedan  pristupačan  način  znao  da  kaže  ono  što  je  pripremio.  Slušaoci  su  upijali  svaku  njegovu  riječ.  Bio  je  dostojanstven,  odgojen,  učen  ono  što  naš  svijet  da  kaže  ahlakli  i  umli,  kao  što  je  uostalom  bila  i  sva  naša  ulema  koja  je  sticala  obrazovanje  u  Stambolu.  Obrazovanje  i  odgoj  išli  su  zajedno jedno  sa drugim  pod  ruku.  U  njegovom  govoru  bilo  je  izmješano  mnogo  turcizama  koje  je sam  narod  iznjedrio  i  usvojio kao svoje.

 

Kako  sam  naveo  Potogija  je  bio  dostojanstvenik  koji  je  imao  veliki  ugled  kako  kod običnog  svijeta  tako  i  kod  onih  sa  akademskim zvanjem. Dok  je  bio  u  snazi  važio  je  sa  ćursa  Gazi Husrev-begove  džamije,  dostojanstveno  bi  sjeo  na ćursu,  a  posebno  bi  bilo  intersantno  kada  bi  vadio ćitab  iz  svoje  košulje  premitače.  Volio  se  našaliti, ali  je  pazio  da  nikoga  ne  uvrijedi  i  u  okviru  one  teme  o  kojoj  je  govorio.  Bilo  mu  je  izuzetno  drago  kada  ga  slušaju  "mlaji judi'  i  tada  mi  mu  lice  bilo  vidno  ozareno.  Volio  je  mlade  ljude,  a  naročito  kada bi mu postavljali pitanja poslije vaza. Slušajući  njegova  predavanja  mnogo  sam  naučio,  pribilježio  pa  eto  da  ne  ostane  onako  zapretano  i  izgubljeno  odlučih  to  prenijeti  na  papir  kako  bi  naši  mlađi  saznali  nešto  o  našoj  staroj  ulemi,  a  i  da  budući  vaizi  uzmu  pouku  kako  treba  važiti  i  odnositi  se  prema slušaocima.  Bio je dobar  psiholog  i  znao je  privući  pažnju  slušalaca,  znao je  da slušaoci  prate  svaki  njegov pokret  i  on  bi  svojim  dostojanstvenim  držanjem  ostavljao  jak psihološki efekat na one koji ga slušaju.

 

U  zadnje vrijema kad  su ga godine  savladale  nije mogao da  se  penje  na ćurs  važio  je  u  desnom  uglu  Begove  džamije  gdje  bi  mu  bilo  postavljeno  šilte  i  klupa  da  metne  svoj  ćitab.  Od  starosti  Mehmed-efendija  bio  je  poget,  ali  vrlo  vitalan  i  interesantan,  bio  je  simpatičan,  a  svaka  njegova  izgovorena  riječ  imala  je  svoju  vrijednost.  Iz  poštovanja  prema  tom  alimu  njegovim  vazovima bili  su  prisutni  mnogi  uglednici  od  uleme  do veleposjednika.

 

Hadži  efendija  je  važio  i  ženama  u  Mišćinoj  džamiji  i znalo se  uvijek da je  bio  tačan  u  dolasku  i  ne  bi  duljio  sa  temom  koju  je  obrađivao.  Bio  je  aktivan  i  pokretan  sve  do  svoje  smrti,  očekujući  da  za svoj  rad  i djelovanje dobije nagradu  na ahiretu. Kada  sam  se  odlučio  da  pišem  vazove  hadži  Mehmed  ef.  Potogije  napisao  sam  tri  vazu  nasihata  onako  kako  sam  ih  ja  zapamtio  i  uz  popratno  pismo  proslijedio  našem  uvaženom  hfz.  Mahmut-efendiji  Traljiću  sa  napomenom  "Hafiz efendija  pročitaj  i  reci  mi  da  li  da  nastavim  ako  valja,  a  ako  ne  valja  ti  poderi  da  se  dalje  ne  mučim".  Sutra  dan  sam  došao  u  Begovu  džamiju  na podne  namaz  i  hfz.  Mahmut mi  odgovori: "Samo nastavi i proslijedi mi sve ono što napišeš".

 

Sarajevo,  5. maj  1999. god.

 

Muhamed SERDAREVIĆ